О НАМА

О школи

 

Кратак историјат школе

 

Школа се налази у селу Роћевићи које је 20 км удаљено од Краљева, на путу Краљево-Каона.

        Основана је 1910. године као четвороразредна школа и сматра се једном од најстаријих школа у овом крају. Одмах по ослобођењу 1945. почиње да ради као осмогодишња школа. Захвата широко подручје које чине насељена места: Роћевићи, Пекчаница, Дедевци, Врдила, а делимично и места Буковица, Лопатница и Петревце. До 1979. у саставу ове школе била су издвојена одељења  у Дедевцима и Пекчаници, а од исте године овој школи припало је и одељење у Врдилима, које је до тада радило у саставу школе у Конареву. До 2002 .године школа носи назив ОШ ''Слободан Пенезић-Крцун'', а од тада носи назив ОШ ''Јован Дучић".

       Данас се настава у матичној школи у Роћевићима изводи за ученике од првог до осмог разреда, док се у издвојеним школским местима одвија од првог до четвртог разреда, односно, у оквиру разредне наставе.

     

Током школске 2011/12. године настава ће се одвијати у објекту матичне школе и у објектима издвојених одељења у Врдилима и Дедевцима.

 

 

 

 

О Јовану Дучићу

 

Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће,

а права катастрофа кад не зна шта може.
.....

Никад човек не може да каже толико мудрости,

колико може да прећути лудости.

                                               Јован Дучић

 

Јован Дучић (1871 - 1943), рођен у Требињу. По завршеној и учитељској школи у Сомбору, био је учитељ у Бјељини и Мостару. Један је од оснивача и уредника часописа Зора (Мостар, 1896 - 1899). Студирао на филозофско-социолошком факултету у Женеви, одакле је често одлазио у Париз. Од 1907. године је у дипломатској служби Србије на разним дужностима (Цариград, Софија, Атина) и Југославије (делегат у Лисабону). Године 1941. прешао је у Гери - САД, где је у априлу 1943. умро. Посмртни остаци су му 2000. године пренесени у Требиње, што је била његова последња жеља.

Дучић је најмаркантнија личност српске књижевности у првим деценијама 20. века. Под утицајем француских симболиста и парнасоваца он је унео нови дух у српску поезију, обогачујући њену садржајност новим темама и новим извориштима инспирације. "Кабинетски радник на мчцном послу рима и ритма", како је сам за себе говорио, он је неговао култ форме, тежећи ка савршенству, ка органској усклађености свих елемената версификације. Све је у тој поезији елегантно и виртуозно речено, блиставо, јасно и тачно, кад-кад до мере да поједини стихови звуче као лозинке и сентенције. Осим песама, писао је путописе (Градови и химере), филозофске есеје (Благо цара Радована), као и есеје о књижевности (о Војиславу Илићу, Бори Станковићу, Кочићу и др.). Дела: Песме (1901), Песме (1906), Плаве легенде (песме у прози 1908), Гроф Сава Владиславић (1942), Стазе поред пута - Јутра са Леутара - Моји сапутници (стихови, проза, 1951), Лирика (1943). У неколико наврата излазила су му сабрана дела, први пут за његовог живота, 1929-1930.


ПОЧЕТНАО НАМАШКОЛСКИ ОБЈЕКТИУЧЕНИЦИ И НАСТАВНИЦИВАННАСТАВНЕ АКТИВНОСТИКАЛЕНДАР ШКОЛСКЕ ГОДИНЕПОСЕБНИ ПРОГРАМИ ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ РАДАДОКУМЕНТАГАЛЕРИЈАКОНТАКТ